Anabelin život se preokrenuo u sekundi, poginuo joj je dečko, postala je izbeglica, a kada je došla u Beograd upoznala je Gagija

Anabelin život se preokrenuo u sekundi onog trenutka kada joj je dečko poginuo, posle čega je postala i izbeglica

Za samo mesec dana život Anabele Atijas preokrenuo se naopako. Ono o čemu je maštala nestalo je bukvalno za jedan dan, naime ona je izgubila dečka u koga je bila ludo zaljubljena:

– Pa jeste, pokojni Nikola je ostavio veliki trag, neizbrisiv trag u svakom smislu te reči. Ako mogu da kažem da ako sam nešto tako iskonski čisto doživela da se nije uspelo isprljati ni po kojoj osnovi to je bilo to. I to je onako nešto što me je, da kažem, obeležilo i definisalo u tom smislu da večito tragam za tako nečim poput tim sa njim – kaže Anabela.

– Ne mogu da kažem da sve ostalo što sam do sada imala nije uspelo da se na neki način poremeti a to sa njim je ostalo, pa možda nije bilo vremena. Na najružniji mogući način smo istrgnuti jedno drugom. On je već otišao u Švajcarsku kad smo se mi upoznali. Jako mlada sam otišla kod njega, Sedamnaesti rođendan sam slavila kod njega u Švajcarskoj, eto tako otprilike, to je kraj mojih 16 godina kada sam ja naravno uz podršku mojih roditelja – priča Anabela o svojoj prvoj ljubavi i nastavlja:

– Mi smo bili komšije u Goraždu, i svi smo se poznavali. Moji roditelji su jako cenili njegove. Mi smo se zajedno vratili, na odmor, koji je on imao, na dopust mesec dana, u Crnu Goru. Tačnije tad je već u Goraždu buknulo, to je bilo nekih prvih mesec dana rata. Niko od nas nije to ozbiljno shvatao. Jednostavno, mi svi znamo kako smo tamo živeli. Nekako je bilo ma to će brzo da prođe, ništa od toga, pohoškali se i to je to.

Sudbina je bila sasvim drugačija i Anabelin život potpuno preokrenula

– Na žalost to ga je i odvelo na to mesto događaja tamo gde je i završio svoj život, tragično jer je verovao da je to nešto prolazno i bezazleno. Otišao je da vidi svoje roditelje koji su tada bili tamo i poginuo – ispričala je Anabela prisećajući se teškog trenutka.

– Pa ne može da se opiše kako sam se osećala, ceo svet mi se srušio. Početak, kad kažete početak to kao da je onaj pravi početak, jer jer ja sam pre toga imala roditelje, imala sam dom, imala sam svoju kuću, imala sam gde da se vratim. U tom momentu ja više ništa nemam. Bukvalno nemam ništa. Rat bukti, kontakt sa mojim roditeljima ne postoji. Naši bosanci koji su pootvarali neke firmice pa onda naravno mi smo se pomagali, na taj način su me i spasili ulice i svega. Mislim, ja ne bih završila sigurno na ulici jer smatram da je ta ljubav koja je ulagana u mene bila dovoljno jaka, da svaki put kada bih se našla u nekoj situaciji koja nije prikladna za moje godine i za devojke ja bih rekla moj tata bi sad bio jako razočaran da me ovde vidi – priča Anabela.

Anabela Atijasfoto: Ivan Vučićević

Ona je kada je u jednom trenutku došla u Beograd upoznala Gagija, sa kojim je počela saradnju. Kaže da je 18. rođendan nakon tragedije koju je preživela umesto u Beogradu gde se doselila dočekala kao izbeglica u kampu u Švedskoj kod njene majke:

– Sedimo nas tri gledamo vesti, i bavi se emisija time kako živi Beogradski mladež. S obzirom na sankcije, jer CNN  to je njima ne shvatljivo da je sve tako zatvoreno, i da ljudi verovatno padaju po ulici da se niko nije snašao, nema struje, ma nema ništa nema hleba, ljudi se tuku za hleb. Ne daj Bože njima 5 dana takvog izazova. I kažu pogledajte ovo, iz diskoteke, u diskoteku seli se kamera, krcata diskoteka, peva se – kaže Anabela i nastavlja:

– Od 10 snimljenih diskoteka 3-4 je bilo gde se sluša naša pesma. Svi pevaju vrište euforija, svi u transu. Ovaj čovek priča istinu, kažem ja opet, on kaže meni ja zarađujem, imam para, kupio sam kola, međutim ja to moram da vidim svojim očima. Nema u tom momentu nikakvih društvenih mreža, jedino taj poziv koji dogovorimo se s vremena na vreme da se čujemo jer je zaista to bilo nenormalno skupo, telefonski poziv.

– I on meni pošalje u to doba 5000 maraka preko jednog čoveka koji je mene i mamu doveo u Švedsku, koji je živeo u Malmeu ali je često vozio Beograd – Malme. Evo ti kupi sebi šta hoćeš. Ja to kad sam videla. A mi kraj s krajem sastavljamo, mislim u životu nisam videla  5000 maraka na gomili. To je bilo kao da vam sada neko da da ne lupim ali ozbiljan novac. Kola da kupim i da mi ostane još da ne znam šta radim, da se iživljavam sa garderobom sa izlascima, ne znam i tako je i bilo. Počastila sam sebe, mamu, sestru, otišle smo pokupovali, sećam se jakna neke tople koje su nam falile, jer smo imali neke.

Anabelin život je obeležio i susret sa ocem posle mnogo godina

– Pomagala sam dosta ljudi koji u tom momentu koji nisu imali. Ja sam dolazila onda s vremena na vreme, po potrebi naredne dve godine u Beograd  ali sam se vraćala zbog škole, ali 1995. ostanem u drugom stanju, 96. se porodim. 95. u januaru negde oko mog rođendana,  u stvari 13. januar, sećam se da su me zezali petak 13 je bio, pa kako ćeš ovo otkaži. Ne mogu da otkažem. Šveđanima je to smešno oni ne veruju u te stvari, tako da je ta operacija dobro prošla. Rodila sam Lunu, u Švedskoj. Ona je imala 8 meseci kada sam ja oca srela. Sećam se prvi autobusi koji su išli iz Beograda za Sarajevo ja sam bila u njima sa bebom od 8 meseci – završava Anabela.